360
Zastitnik gradjana

 

 www.difmoe.eu

 betlen

Књижевност


 
 
 

Владика Платон Атанацковић

Милош Светић

Иван Југовић


Чудесном коинциденцијом, почетак и завршетак првог раздобља у историји књижевности Сомбора симболизује две песничке апотезе – ранија посвећена граду, млађа Богородици. Из прашњаво-калног слободног краљевског града, опраштајући се од њега и живота, у исти мах, фра Бона Михаљевић, редовник сомборског фрањевачког конвента, распуштеног регуламентом цара Јосифа ИИ, у римованом десетерачком дистиху, 1787. хтео је да му Сомбор буде још једино преостало, есхатолошко, станиште : Премако се с  мобом и растајем, / али желим да с у небу састанем. Ја путник пристајем сад пивати / јер ћу мало на свиту живити. На полетку 20. столећа, окајавајући пред Богородицом "грешне залуте" досадашњег живота, да би очишћен , у екстатичном заносу, на тачки апсолута, где свих времена разлике ћуте, могао да се споји са мртвом драгом  коју је обоготворио, испевао Лаза Костић своју славну покајанку Санта Мариа делла Салуте (1909). У овом метафизичком спрегу, на књижевно-естетском нивоу књижевност која је настајала у Сомбору муњевито је прешла пут од дела као језичке манифестације са комуникативном функцијом до високо естетски језичке појаве, бележећи симултано стилско-уметничка усмерења свог доба.
Јер само на удаљености дестинацију-две од Михаљевићева скромна почетка, на раскршћу 18. и 19. века, у сазвучју рококоовских, класицистичких и предроманричарских струјања, сомборски песници окупљени око приватне граматикалне школе Василија Ковачића и Препарандије, показују висок степен уметничке изражајности. Цела једна генерација песника покајног класицизма (Аврам Мразовић, Јован Берић, Иван југовић, Николај Шимић), или, пак, чистог класицистичког концепта ( Платон Атанацковић), а заједнички суочена са крупним проблемом решавања диглосије, успешно се окушала у свим важнијим књижевним жанровима овог времена: ода, елегија, епитаф, надгробна беседа, биографија.
Мимо њих и високо изнад издваја се полихисторска фигура Јована Хаџића, алиас Милоша Светића, оснивача Матице српске, уредника "Летописа" и "Голубице", законописца, историчара, песника и преводиоца. Поштовалац римског слогомерја, он је почетком четрдесетих година 19. века класицистички репертоар свог певања проширио националним темама, најављујући стидљиво завршетак класичног периода у српском песништву и почетак романтизма.
Епоху романтизма у књижевности Сомбора обележила је поезија епигона. Најдужи по трајању (1860-1914), доносио је буку, бес и најчешће глумљено хипертрофирано родољубиво осећање, и обиље неинвентивне патриотске лирике, подстицане на страницама "Голуба", книжевног листа за српску младеж (1879-1914). У ретким тренуцима интимистичко-медитативне инспирације, пак, поезија овог времена ослобађа се наметнутог клишеа, сведочећи, несумњиво, о већој даровитости неких песника (Мита Поповић, Ника Грујић Огњан, Петар Деспотовић, Иван М. Поповић, Војин Бикар).
Позна поезија Лазе Костића, уз Ђ. Јакшича и Ј.Ј. Змаја најистакнутијег корифеја високог српског романтизма, представља његову деконструкцију и аутодеструкцију. Песник националне идолатрије до половине седамдесетих година, у сомборском периоду (1895-1910) он је сатиричар националне митологије и митоманије као инстумента политичког праксиса. Његова задња песма, изузетна по многоме, изузетна је и као изненадни тијумфални блесак једне умрле књижевне епохе, михољско лето српског романтизма, запретаног под наизлазећим новим стилским правцима.
Приповедачко и песничко дело Вељка Петровића најупадљивија је ознака југословенског периода у књижевности Сомбора. Праћен од својих почетака са највишег места српске књижевне критике (Ј. Скерлић) славом обновитеља родољубиве поезије, Петровић се уметнички најуспелије остварио у у новелистици, уносећи у реалистички проседе, наслеђен од славних војвођанских предходника Ј.  Игњатовића и С. Сремца, модерне тонове психолошке опсервације или гротескност виђења човека и света. Сликајући српско грађанско друштво у Угарској, он је свој родни град литерарно сублимисао у митским поетоним наше књижевности – Раванград.
По многострукој даровитости ( песник, преводила, енциклопедист, историчар уметности, публицист, уредник) Вељко Петровић у прошлости најближи Јовану Хаџићу.
Из круга младих писаца окупљених шездесетих година прошлог столећа око књижевног листа "Покрет" снагом стваралачке индивидуалности издвојиће се Бошко Ивков и Мирослав Јосић Вишњић. У најбољој традицији пречанског стила (Црњански, Исидора, Кашанин), жанровски разнолико (поезија, приповетка, роман и есеј) њихово дело препознатљиво је по свом лиризму и филигранском барокизованом напрегу, доведеном каткад и до скилске ивице атрифицијелности.


Радивој Стоканов

Радно време:
Радним даном: od 7:30 до 19:00,
суботом од 7:30 до 13:00